0 dan

Kako sam, posle dve godine opet završio u ludnici

Zapisi iz ludnice – zapis 0

Dobar dan! Danas je utorak, 11. februar. Temperatura u gradu je šest stepeni, umereno oblačno i bez vetra.

Nisam se dugo javljao sa svojim izveštajem o vremenu. Za one koji ovo prvi put čitaju: godinama sam u jednoj Viber grupi pisao nekakva zapažanja o svemu i svačemu, a svaki tekst sam, iz razloga koje ni sam ne znam, počinjao vremenskom prognozom. Pa kad sam već prešao na sajt, red je da prenesem i običaje.

Zapravo, dugo nisam ništa pisao. Bio sam u nekakvoj magli koja se danas, ovog divnog dana, konačno malo razbistrila. A sve je počelo onog dana…

Rođen sam davne 1964. godine.

Ne, ne. Nije počelo tog dana!

Zaposlio sam se u staračkom domu prvog oktobra 2023. godine.

TOG dana je sve počelo!

U Domu je, između ostalih, radila i moja šefica. Pravo ime joj, naravno, neću napisati. Za potrebe ove i budućih priča zvaćemo je Kunigunda. Frau Kunigunda. Zvuči dovoljno nemački, dovoljno starinski i dovoljno opasno.

Dakle, Frau Kunigunda me je tih godinu i po dana činila veoma nervoznim.

U početku sam njene besmislene doskočice primao kao deo njene ne baš zdrave ličnosti i pokušavao da im priđem sa veselije strane, otpozadi nekako. Mislim, ne Kunigundi otpozadi, nego njenim postupcima – da nađem kakav backdoor i sve to učinim komičnim.

I dobro je to funkcionisalo… jedno vreme.

A onda sam, pre nekoliko meseci, počeo da primećujem da na posao više ne idem normalno. Već na putu do Doma punio sam se nervozom i negativnim mislima.

Moji starci su i dalje bili tamo. Neke od njih baš volim. I sam posao sam voleo. Ali ljude oko posla sve manje.

Ogovaranja, podmetanja, ko je čiji, ko sme šta da kaže, ko treba da ćuti… Ili je bar meni tada sve tako izgledalo. Novi radnici dolaze, stari odlaze, a ja sam se nalazio negde između.

Posao mi je bio odličan i ispunjavao me. Okruženje mi je svakim danom postajalo sve odvratnije, u punom smislu te reči.

I onda je stigao godišnji odmor.

Dođem jednog dana na posao i vidim okačenu listu. Pogledam – piše da imam 25 dana odmora.

Iju!

Već sam sumnjao da nešto nije u redu ni sa evidencijom mojih radnih sati, pa sednem i računam. Po mojoj računici nedostajalo mi je nekoliko dana odmora i tridesetak prekovremenih sati.

Meni je to u tom trenutku izgledalo vrlo jednostavno:

Pljačka!

Sednem i napišem pristojan mejl direktoru. Taka i taka stvar, molim Vas da proverite… bla, bla, bla.

I stigne odgovor.

Pristojan, služben, nemački.

A ja ga, već dovoljno nadrndan, pročitam otprilike ovako:

Ja Nemac, ti govno.

Au, bre… Kako sam popizdeo!

Istog trenutka počnem da se informišem o svojim pravima, tražim evidenciju dolazaka na posao, računam ponovo, a onda me sačekaju i poruke od Frau Kunigunde. Objašnjenje je, ukratko, bilo da su sati u redu, a da će se pitanje odmora rešiti ako produžim ugovor.

Možda je za sve to postojalo neko sasvim normalno administrativno objašnjenje.

Meni tada nije izgledalo tako.

Meni je izgledalo da me zajebavaju.

I baš kad sam fino popizdeo, zvoni telefon.

– Halo?

A glas s druge strane:

– Dobar dan, Herr XXX, je l’ biste hteli da 18. februara dođete u kliniku, da vas malo popravimo, jedno pet nedelja?

Dobro, nije žena baš tako rekla.

Ali ja sam tako čuo.

– O, jes! Kako da ne! Vidimo se, hvala, aufiderzen!

I meni se tada učinilo da mi je sam život pružio priliku da im malo vratim.

Osveta je jelo koje se služi hladno.

Odmah odem kod lekara, dve zgrade niže, i otvorim bolovanje do 17. februara. Posle toga pet nedelja klinike. A posle klinike ćemo da vidimo.

U tom trenutku moj plan je bio genijalan: ja ću lepo da se odmorim, a oni neka vide kako im je bez mene.

Čak sam direktoru poslao mejl da sam na bolovanju i izrazio nadu da će njihov jaki tim nekako izdržati bez mene.

Poreklom sam Lala. U genima mi je da podjebavam.

I tako…

Odjednom sam imao vremena da opet pišem. Da pravim nakit. Da dišem. I, što mi je tada bilo najvažnije, da neko vreme ne hodam kroz kaljugu ljudskih misli.

Mislio sam da sam rešio problem.

Kunigunda ostaje tamo. Kolege ostaju tamo. Ja idem u kliniku na pet nedelja da se malo odmorim kao čovek.

Šta može da pođe naopako?

Ae zdravo