Zdenko

Samo oni koji su imali Zdenka znaće o čemu govorim.

Zdenka sam upoznao kao mali dečak. Bila su to za mene čudna vremena, početkom sedamdesetih. Imao sam tek šest godina i bio sam usamljen, bez braće i sestara. Tada još to nisam znao, ali strašna reč „operacija“ zauvek je ušla u moj dečiji život i razbila jedan deo detinjstva.

Odjednom, bez najave, prestale su naše uobičajene porodične aktivnosti — nedeljni ručkovi kod babe i dede, odlazak u zoološki vrt ili nešto slično. Umesto toga, tata i ja išli smo u bolnicu, u „posetu“. Još jedna obična reč koja je odjednom dobila zlokobno značenje.

Umesto veselih nedeljnih poslepodneva uz omiljene serije ili tada još retke crtane filmove, išli smo majci u „posetu“, nosili joj ono što se već nosi čoveku u bolnicu, a ja sam posle toga kod kuće sa tatom igrao tablić i začuđeno gledao kako moj tata baca pogrešne karte na sto.

Majka je ostala u bolnici dvadeset dana. Možda i više. Možda manje. Ne znam, bio sam mali.

Dvadeset dana sasvim su druga dimenzija kada čovek ima šezdeset jednu godinu, koliko imam dok ovo pišem, i kada ima deset puta manje. Detetu od šest godina dvadeset dana lako postanu dvesta. Gledano odozgo, iz ovih godina, to je samo dvadeset dana. Brzo prođu.

Onda se u mom životu pojavio Zdenko.

Bio je to jedan „čovek“ koji je ležao u istoj bolnici kao moja mama. Sećanje mi je mutno, kao vreo vazduh koji krivi stvarnost, pa se jasno sećam da su ležali u susednim krevetima. Što, naravno, nije moguće. Čak ni u to davno vreme, pre više od pola veka.

Zdenko je imao dvadesetak godina. Mlad, nasmejan i mršav — tako ga pamtim. Naravno, za mene nije bio mlad. Bio je odrastao čovek.

Voleo sam njegov osmeh i njegov govor, govor Crnogorca primorca, kada bi mi rekao:

— A đe si ti meni?

Zdenko je u bolnici bio zbog iste strašne reči — „operacije“. Kasnije sam saznao da je njegova bila daleko lakša, ukoliko operacija uopšte može biti laka, dok se uz moju majku pojavila još jedna nova reč:

„Tumor na kičmi. Operabilan.“

Kazali su da je zdrava.

Ipak je ostala invalid.

Posle nekoliko dana iz bolnice je izašao i Zdenko, došao kod nas kući i — uzeo moj krevet.

Ja sam spavao na malom pomoćnom krevetu.

Nije mi smetalo.

U Zdenku sam video starijeg brata. Dugo sam bio jedinac, pravog brata dobio sam tek sa jedanaest godina, a Zdenkov široki smeh unosio je miris mora i svetskih luka u našu malu garsonjeru na Zvezdari. U tom smehu bilo je nečega što tada nisam umeo da objasnim. Kao da bi sa njim u sobu ušlo sunce sa palube nekog broda koji nikada nisam video.

Zdenko je bio kuvar na brodu.

I danas pamtim njegovu firmu — „Jugooceanija“ — i njegov izgovor reči „ocean“. Ispravljao sam ga da se ne kaže „ocean“, nego „okean“, a on bi sve okrenuo na šalu.

Onda je otišao.

Moj krevet je ponovo bio moj, ali mi to više ništa nije značilo. Ležao sam u njemu i plakao za Zdenkom. Pitao sam se zašto ne može da živi sa nama.

Kada je on bio tu, kao da se cela kuća smejala.

Onda su počele da stižu razglednice.

Ne znam da li se sećate, ali u to vreme razglednice su bile Instagram naših života. Ako ti neko pošalje razglednicu na kojoj ne piše „Uspomena iz Vrnjačke Banje“, nego „Amsterdam“, kao što smo mi dobijali — to je bilo nešto.

Veza sa svetom izvan Zvezdare.

Šarena i strana, kao san na komadu kartona.

Na jednoj je pisalo, otprilike:

„Dragi Milane i Ljiljo, stiga san u Amsterdam, bija san do luke, još nijesam uhvatija brod, ali očekujem da ću se ukrcat za koji dan. Momire, budi mi dobar. Volim vas sviju. Zdenko.“

Život se nastavio skoro isto kao pre majčinog odlaska u bolnicu. Pošao sam u školu, pisao domaće zadatke, opet smo nedeljom išli kod babe i dede na ručak ili u restoran.

Na Zdenka sam sve ređe mislio.

Tačnije — više nisam ni mislio na njega.

Njegov kratki boravak kod nas polako sam zaboravio. Postao je jedna od onih osoba koje uđu u život gotovo neprimetno, kao meteor koji preleti nebo i nestane pre nego što shvatiš da si ga video. Osvetli nešto nakratko, pa ga više nema.

Sada sam već bio stariji. Najmanje šest meseci. A to, kako smo već naučili, kod šestogodišnjaka množimo sa deset.

Danas razumem da je Zdenko kod nas verovatno proveo samo nekoliko dana, dok „sredi neke dokumente“, a da ne plaća hotel.

I onda, sećam se.

Petkom smo poslednja dva časa imali dvočas matematike. U sveske smo upisivali nekakve besmislene brojeve koji su davali nekakve besmislene rezultate. Misli su mi bile daleko.

Nisam bio tako loš učenik. Nekako sam uspevao da se kroz celu osnovnu, pa i do kraja srednje škole, borim sa brojevima i matematičkim pravilima koja bih zaboravio sa prvim zvonom, a potpuno izbrisao iz sećanja sa poslednjim zvonom na kraju školske godine.

I tako, ruka piše razlomke, a mozak luta.

I odjednom sleti misao na Zdenka.

Kako je bilo dobro prošle godine kada je bio kod nas. Sve je bilo nekako… veselo. Mirisalo je na nešto uzbudljivo. Njegovi beli zubi i širok osmeh unosili su radost u naš mali stan.

Onda sam se vratio matematici i čekao školsko zvono koje mi je donosilo vikend i nove avanture.

Koračam niz Dimitrija Tucovića prema kući.

Zima je. Mrak.

Radujem se vikendu. Grejaće naftarica „Alfa Plam“, majka će sutra spremiti dobar ručak i dva dana će sve biti lepo.

Otvaram vrata.

Prvo što čujem jeste veseli smeh i jedno glasno — a u mojoj kući uvek se govorilo tiho i dostojanstveno, skoro kao u crkvi:

— Pa đe si to, Momire, ala si porastao! Ja san mislija da si ti još neki klinac!

Nisam mogao da poverujem ni svojim ušima ni očima.

Tog dana sam pomislio na mog Zdenka, a on se, evo, sat vremena kasnije pojavio.

I njegov osmeh, kroz koji su bleštali beli zubi, ponovo je uneo svetlo u naš mali, mračni stan.

Grlimo se. Beskrajno mi je drago što ga vidim. Opet se pojavio kao neka zvezda u mom životu.

I opet je sve svetlo i veselo.

Da sam nekakav pisac, mogao bih sada da smislim dobru priču o tome kako smo provodili tih nekoliko dana koliko je ponovo bio u Beogradu da „sredi papire“.

Mogao bih da izmišljam.

Ali ne želim.

Ne sećam se tog njegovog, drugog, boravka u našoj kući.

Da se ispravim — sećam se. O, vrlo dobro se sećam. Samo se ne sećam šta smo radili, o čemu smo pričali niti gde smo išli.

Sećam se svetla.

Radosti.

Boja kojih u mom detinjstvu nije bilo.

Nisam imao nesrećno detinjstvo. To je došlo kasnije. Jednostavno, detinjstvo pamtim u sepija tonu. Braon, poput drveta na politiranom stolu. Bez jasnog svetla.

Kada bi došao Zdenko, sve bi se promenilo.

Sepija bi postala vivid. Ili, na našem jeziku — živopisna.

I šta god da smo radili, o čemu god da smo razgovarali, postajalo je upravo takvo.

Svetlo i živopisno.

Trajalo je samo nekoliko dana.

Dva, možda tri.

Zdenko je ponovo nestao, a boje su polako dobijale zagasitu nijansu, kao da je neko navukao tamnu zavesu preko dana.

Posle nekoliko dana opet je sve bilo sepija.

Tiho.

Monotono.

Ponovo su stizale razglednice. Iz Libije, Toronta, Amsterdama…

Pisao je urednim latiničnim rukopisom, kakav je verovatno stekao dok je odrastao u Domu za nezbrinutu decu u Bijeloj, kod Kotora.

Zdenko je, naime, pronađen negde kao beba. Možda ispred vrata doma. Nije znao ko su mu roditelji. Odrekli su ga se praktično samim rođenjem. Bio je dete neke ljubavi čije je posledice neko smatrao sramotom.

O svom detinjstvu nije mnogo pričao.

Koliko sam kasnije mogao da razumem, nije ga doživljavao kao tragediju. Jednostavno je prihvatio život kakav jeste, jer za drugačiji nije ni znao. Nije znao šta znači odrastati u porodici. Oduvek je bio okružen decom poput sebe — decom bez roditeljskog staranja, kako se to birokratski kaže.

Čovek odraste, stekne svoj život, ali negde možda ostane rupa čiji oblik ni sam ne poznaje. Mislim da je Zdenko deo te rupe popunjavao prisustvom u našoj porodici.

Možda je u meni video sebe. Ja sam porodicu imao, ali sam se ipak osećao u njoj usamljeno, kao da je sve to na neki način lažno. Verovatno smo se nas dvojica zato i povezali, jedan drugoga smo to kratko vreme dopunjavali, uživali smo jedno u drugom i obasjavali život jedan drugome a da toga nismo bili svesni.

Možda smo i znali, ali nismo smeli da priznamo.

Onda je Zdenko „uzeja“ dugi brod. Nije ga bilo u našem stanu, ali ovaj put sam znao da je dovoljno samo da pomislim na Zdenka i Zdenko će se pojaviti. Deluje nelogično, deluje nestvarno, nemoguće, ali baš zato nisam mislio na njega. Namerno nisam. Osim kada bi stigle razglednice ili pisma.

Da, sada je počeo i pisma da piše, ali ne sećam se nijedne rečenice. Samo osećaja i mirisa. Znam samo da sam iz njih njušio miris okeana („oceana“, kako bi Zdenko kazao), soli i dalekih luka.

Znao sam da treba samo da pomislim na njega kada mi treba i pojaviće se.

I zaista.

Prošlo je još neko vreme. Porastao sam još godinu dana. Umorio sam se od te večite, monotone sepije.

I onda sam odlučio da pozovem Zdenka.

Pomislio sam, namerno, iz sve snage:

„Kako bi bilo dobro da dođe Zdenko!“

I dok sam sa školskom torbom na leđima išao niz Dimitrija Tucovića, toliko sam to snažno želeo da sam, ne znam kako, ZNAO da će Zdenko biti tu.

Zaista, još pre nego što sam otvorio vrata, čuo sam Zdenkov glas.

Kao da sam otvorio prozor prema moru — sve se obojilo u plavo, u boju okeana, sepija se izgubila, nije je bilo.

I opet se ne sećam ničega više osim boja.

I fotoaparata — Kodak Instamatic, sa malim četvrtastim blicem koji se okretao ukrug. Dobio sam ga tada i bio je za mene vrhunac tehnike.

Nisam znao čemu se više radovati — Zdenku, Kodaku, ponovo vraćenim bojama, svemu zajedno?

Znao sam da će trajati kratko.

Ali znao sam i da postoji.

I to je bilo dovoljno.

Prošlo je opet neko vreme.

Prvi znaci puberteta se javljaju.

Više nisam dete, ali daleko od toga da sam nekakav čovek. Ili mladić.

Jednostavno sam zbunjen promenama koje doživljavam. Promenama i u glavi i na telu.

Odeća mi postaje kratka i odjednom me je sramota da takav idem.

U stvari, svega me je sramota.

Gledam starije drugove iz škole, voleo bih da budem kao oni, da pričam tako samouvereno sa devojčicama, da znalački pljujem i da vrtim cigaretu, a sa druge strane, želeo bih da sam opet mali, kao oni klinci koji idu u prvi razred i još ništa ne znaju.

Kod kuće se opet pominju „tumor“ i „operacija“, sepija u kojoj živim sada je siva, mračna i hladna magla.

Pomeren sam u stranu.

Nevidljiv.

Jer — „majka je bolesna“.

Sve u meni vrišti:

„Da, ona je bolesna, ali ja sam zdrav, a ne znam šta mi se događa. Uplašen sam i nesiguran.“

Ali čak ne umem to da izgovorim.

Tek sada, pola veka kasnije, znam šta je bilo to što mi je stavljalo knedlu u grlo.

I onda, na vrhuncu, pomislio sam:

„Da je Zdenko tu, sve bi bilo drugačije!“

Bez ikakve namere, to je bio krik, poziv u pomoć.

Zdenko se sutradan pojavio na vratima, noseći dva ogromna kofera i ogromnu torbu, nasmejan.

Ne moram ni kazati šta se dalje desilo.

Sve je postalo lakše.

Lepše.

Bolje.

Čak i kada smo Zdenko i ja išli u bolnicu, to je bio praznik. Ne samo za moju majku nego za sve koji su bili u njenoj sobi.

— Što spavate ođe, a ovakav je lijep dan? Ajmo ća! Obujte te šlape, idemo namore neđe! Ođe je ka u bolnicu!

Bolesne žene bi prasnule u smeh.

I zaista, radilo je!

Majka je ubrzo izašla iz bolnice, a onda je išla na „rehabilitaciju“ — kakva teška i nova reč — u Crnu Goru, namore, kako bi Zdenko kazao.

Ovaj put smo išli svi.

Zdenko je proveo dve nedelje sa nama. Kao pravi domaćin, našao nam je dobar „smještaj“ usred sezone, iako za sebe nije mogao pa je spavao u nekoj sobici u podrumu. Nije mu to smetalo.

Išli smo čamcem ća, išli smo uveče na terasu restorana, vodio me je po okolnim brdima, a ja sam mislio:

Ovako izgleda kada imaš brata.

I to leto se završilo.

Magija detinjstva se isto tako završila.

Kada sam na jesen pošao opet u školu, primetio sam da su devojčice zanimljiva bića, da imaju nekakve obline koje nisam primećivao kada smo se u junu rastali.

Interes za ove obline nikada nije prestao. Evo, i u poznim godinama izazivaju ti oblici nešto prijatno u meni, kao i razmišljanja o ženama.

Ali zajedno sa tim novim razmišljanjima nestajala je i ona dečija sigurnost. Kao dete, bio sam siguran da svet funkcioniše onako kako ga osećam: dovoljno je da jako poželim Zdenka i on će se pojaviti. Kako sam odrastao, polako sam shvatao da svet ipak ne funkcioniše tako.

Samo još nisam znao kako funkcioniše.

I možda sam upravo zato, umesto one dečije samouverenosti, postajao sve zbunjeniji.

Postao sam „zreo čovek“, svestan svojih odgovornosti i ograničenja.

Pogotovu ovog drugog.

A sasvim nesvestan da su ta ograničenja nametnuta i nisu deo mene.

Kako god, ona sepija detinjstva je nestala i život je postao mešavina svih boja i oblika. Jedan dan je bio crn, da bi već sledećeg bio šaren.

Ali, kada danas razmišljam — nikada više nije bio vividan.

Nikada onako Zdenkov.

Mnogo godina kasnije, sedeo sam za računarom i setio se Zdenka.

Znao sam da neće doći kada ga pozovem.

Ili hoće, samo su me naučili da neće?

Rešio sam da ga nađem.

Nisam više verovao u magiju.

Bilo je to u počecima interneta. Onaj stari kompjuter krem boje, pun prašine, klokotao je i mučio se ispod stola gotovo dvadeset četiri sata dnevno.

Kada nisam ja nešto radio, petnaestogodišnji sin je igrao igrice na njemu, a trinaestogodišnja ćerka je htela da čatuje sa nekim.

Telefon i kompjuter bili su najzauzetije stvari u našem malom stanu.

Otvorio sam telefonski imenik Crne Gore.

Skrolovao sam mišem, onim sa kuglicom, po imeniku i naišao na Zdenka.

Ime njegovo, prezime njegovo.

Jedan jedini.

Okrenuo sam broj.

Centrala, analogna, koja je brojala svoje poslednje dane, krčala je i zujala.

Začulo se zvono.

— Halo!

— Halo, dobar dan, da li je to Zdenko C….?

— Ja san, glavom i bradom!

— Ja sam Momir Kostić, Ljiljin i Milanov sin.

Tišina.

Tišina.

— Ohoooooohooooooooohoooooooooooo!

Zakleo bih se da je to „ohoooooohoooooooo“ potrajalo najmanje trideset sekundi.

Možda i više.

Nikada pre, ni posle, nisam čuo toliko dug, čist i iskren zvuk čuđenja.

— Ne mogu vjerovat! Pa nijesmo se čuli najmanje dvadeset godina! Kako si mi, moj Momire? Život nas je rastavija. Đe si ti, kako si? Kako Ljilja, kako Milan?

Objasnio sam mu da je Ljilja odavno otišla, Milan deset godina posle nje. Ja sam sada oženjen, imam svoju decu, dobro je.

Dok sam razgovarao, nešto nije bilo kako treba.

Kao da su boje nestale iz tog razgovora.

Kao da Zdenko više nije nosio svetlo sa sobom.

— Kako si ti, Zdenko? Šta radiš?

— A ja san ti sad u stanu moje ćerke. U penziju san. Imam unuče, da ga viđeš samo, znaš koliki je — ne mogu ga bačit iz ruku. Nego, eto, bolestan san. Iman nešto na pluća, kažu rak. A šta ćeš, ne more se dovijeka živjet.

— Žao mi je, Zdenko, žao mi je. Drži se. Ja imam odmor na leto, doći ću ti u Kotor da se vidimo!

Rekao sam ovu laž.

A i šta bih drugo kazao?

Zdenka od tada nisam video.

Ni čuo.

Nisam ni pomislio na njega sve ove godine, do jutros, kada sam seo da ovo napišem.

Nekad mi se učini da se sve to možda nije ni desilo.

Da sam izmislio Zdenka.

Ali onda, negde iznutra, iz onog dela gde duša ne zaboravlja, osetim — bio je tu.

I kad ga pozoveš — pojavi se.