Prvi dan u ludnici

Vreme u Bad Nauhajmu je hladno, svega tri stepena. Sunčano je i… Kako? Šta ću ja u Bad Nauhajmu? Pa, vi ne znate? Dobro, evo, ispričaću vam onda.

Jutros sam primljen u kliniku otvorenog tipa za psihijatrijske probleme. Da ne kažem ludnicu. Ludnica je, kanda, otvorenog tipa, jer su mi kazali da mogu da idem kući kad hoću. Ali neću!

Ondak pitam – a koliko mogu ovde maksimalno da ostanem? Naime, lep je smeštaj, mala je klinikičica, lepi su ludaci unutra, i muški, a posebno ženski, raznih godišta, pa sam zbog tog i pito.

Kažu – možete i deset nedelja, možete i četiri, kako vas procenimo.

Aha, kažem, lepo. A, pitam, šta ćete ovde da mi radite?

Kažem: ja sam, znate, bio na rehabilitaciji u jednoj lepoj ludnici pre dve i po godine, da samo znate kako je tamo bilo fino! Imao sam tamo, znate, bazen, salu za fizičko, bila klopa, doduše, malo bez veze, ali nisam ostao gladan.

Kažu mi – znate, vi ovde niste na rehabilitaciji, vi ste ovde na lečenju.

A, je l’? Oćete da kažete da sam lud?

Kažu mi – mislim… kako da vam kažem, a da budemo politički korektni…

Aha… U jebote, najebo sam, što kažu kod nas.

Posle toga obavimo još neke razgovore, izmere mi pritisak – on, jadan, skočio, verovatno od uzbuđenja.

A? Ma ne TOG uzbuđenja. Od stresa, razumete?

I tako, na kraju dobijem svoju sobu. Lepu, veliku. Delim je s jednim finim ludakom, sličnih godina kao ja. Mada, nisam ga video ceo dan – par puta je ušao, pričao nešto sam sa sobom, uzeo neke stvari i izašao. Gde se taj bavi, bogtepita…

Parkiram posle toga auto, odnesem gore svoje stvari, a poneo sam moj jastuk od kuće, mog omiljenog medu, korišćenu majicu moje žene… Dobro, preterujem, nisam medu poneo. Ni jastuk.

Smestim se u sobu, posle odem na ručak, pojedem neku ogromnu faširanu šniclu na nemački način, sa krompirom, u nekom sosu. Početak obećava!

Ondak legnem da se odmorim, malo odremam. Nisam noćas spavao kako treba, pa da dodam, da sakupim energiju za ostatak dana. Legnem, metnem slušalice na uši i pustim Poslednju igru leptira…

Koj’ mi je bio moj da to pustim, ionako sam rovit.

Jeleni, klizaljke, Nataša…

Tu se, jelte, uznemirim, ustanem, sednem za računaljku i eto me gde pišem jade svoje.

Predstoji mi minimum mesec dana terapije, kojekakvih aktivnosti i – nadam se – mira.

Ipak, ne znam kako da im objasnim u klinici, tim sedim učenim glavama, da ja, u stvari, nisam baš toliko lud.

Više mi je problem šefovica na poslu? I kolege sa posla? I komšiluk? I ceo svet?

Kad bi sve ovo nestalo, osećao bih se onako… Baš što kažu mladi – top!

Ae zdravo