2022, Prvi put u ludnici

Već sam pune tri nedelje u ovoj klinici Schwarzwald i mnogi od vas, dragi moji pratioci, pitaju me kako je ovde. (*NIKO GA NE PITA.) Zato sam rešio da napišem ovaj kratak izveštaj. Postaviću kasnije i par fotografija, znam da ste nestrpljivi.

Dakle, poslat sam ovde jer sam imao određenih psihičkih problema, depresiju i tako to. Ne, nisam išao go ulicom i razgovarao sam sa sobom, ne. Tačnije, nisam nigde išao i nisam uopšte razgovarao ni sa kim. Dosta mi je bilo svega i hteo sam samo da me svi ostave na miru. Doduše, svi su me još odavno ostavili. Na miru.

Nisam imao problema s tim, ali je najveći problem bio što sam sam sebe ostavio na miru, više nego što je to uobičajeno. Neću dalje da pričam o dijagnozi. Koga zanima može da se vrati unazad mojom vremenskom linijom, pisao sam opširno o tome. Pisao sam jer je to bio deo terapije koju sam intuitivno sam sebi prepisao i pomoglo mi je. Posredno, zbog te terapije napisao sam i moje prvenče, moj roman, a odlučio sam i drugi da započnem baš na ovom mestu, u klinici Schwarzwald.

Dakle, kako je ovde? Pa ono, do jaja. Imam lepu, veliku sobu, ima struja u sobi, dve fotelje, krevet, ogroman radni astal, odlično kupatilo i terasa. Izašavši u hodnik zastrt plavim itisonom, dolazimo levom stranom, pored stola za bilijar koji možemo slobodno da koristimo, ko igra, do otmenog i tihog lifta koji nas spušta u prizemlje.

Tu nailazimo na restoran gde obedujemo. Ne znam šta obedujemo za doručak jer je isti predviđen od sedam do osam ujutru, vreme kada ja duboko spavam i ne mislim da se budim.

Prolazimo kroz restoran koji gleda na zatvoreni bazen u kome imamo terapiju onim kobasicama od stiropora što se deca igraju s njima i radimo unutra neke vežbe koje deluju bez veze, ali posle osetim zatezanje u delovima tela koje nisam ni znao da imam. Nailazimo zatim na recepciju gde sede veoma ljubazne tete koje vam stoje na raspolaganju oko svega što vam nije jasno. Najviše vam nije jasno gde je šta.

Klinika ima tri krila postavljena u trougao, sa mnoštvom tajnih prolaza i soba. Trebalo mi je dve nedelje da naučim kako se kuda ide. Jednom sam zamalo dva dana ostao napolju, toliko sam se izgubio. Na svu sreću, našli su me posle dva dana, šćućurenog u uglu, gladnog, žednog, a i piškilo mi se. U samom trouglu između tri krila nalazi se lepa i velika bašta sa ležaljkama na kojima se može provoditi slobodno vreme, koga ovde ima na pretek.

Vratimo se u trpezariju. Kako rekoh, za doručak pojma nemam šta ima. Ručak biramo između tri menija, najčešće sa govedinom ili svinjetinom, sa piletinom ili vegetarijanski. Govedinu izbegavam da jedem otkako sam proletos čuvao stoku u Norveškoj i upoznao onog bika 791 koji se mazio sa mnom kao mačka. I o tome sam pisao. Kako sada da ga jedem, jebemumater? Zato biram piletinu ili svinjetinu, mada sam meso počeo da izbegavam. Nisam sada zakleti neprijatelj mesa, ali mogu malo da prikočim, možda neka životinja poživi koji minut duže zarad mene.

Uostalom, nemačka hrana je takva, opšte rečeno, srednja. Ništa nije dovoljno slano, pikantno niti ima neki naročito istaknut ukus, tako da je skoro svejedno da li čovek jede šufnudle ili meso. Zato često biram vege ručak. I to kada ručam, jer je obedovanje od 11:45 do 12:30, vreme kada normalan čovek srče drugu kafu posle ustajanja.

Večera je u prihvatljivo vreme, od 16:45 do 17:30, i za večeru uvek ima tri vrste salame, dve vrste sira, salata, pet vrsta hleba, puter, džem, topljeni sir, kvark — neka vrsta pavlake koja se dosta jede u Nemačkoj — med, valjda nisam ništa zaboravio. Meni je večera uglavnom doručak. To mi je prvi obrok, tu se lepo nakrkam i ponesem dve zemičke i nešto po izboru da imam za ručak, a ručam uglavnom oko ponoći.

Elem, pošto se nakrkam za večeru, odem u šetnju po gradiću. Ima lepo veštačko jezero oko koga je smeštena staza za šetnju i biciklizam. Po jezeru plivaju neke patke, guske, jebem li ga šta, ima i još nekih ptica, a u samom jezeru baškare se šarani, po mojoj proceni dva-tri kilograma svaki, i ima ih koliko hoćeš. Malo dalje je tržni centar sa gomilom radnji, Lidl, Rewe, Kaufland, da čovek kupi slatkiše i voće i tako to, da malo pojača ishranu.

Ujutru terapije počinju kako kada. Najranije je u 7:30, kada recimo imam pomenute vežbe u bazenu. Samo jednom sam bio tako rano, onako krmeljiv i uspavan. Morali su da me vade iz bazena i oživljavaju, jedva sam ih ubedio da se nisam udavio nego da se još nisam probudio. Od tada ne idem tako rano u ta opasna područja.

Zatim imam, recimo, grupnu terapiju. Poređamo se svi u krug, nas desetak, i onda svi pričaju kako im je i zašto su ovde. I ja ih ništa ne razumem. Učio sam na kursu nemački koji nema mnogo veze sa ovim nemačkim, gde treba fino i do tančina opisati svoje duševno stanje. Ne znam te reči, bar ne većinu. Ipak, polako učim. Na prvoj grupnoj terapiji skoro ništa nisam razumeo, dok sada, tri nedelje kasnije, počinjem polako da učestvujem u razgovoru. Kako kaže psiholog, ono što se kaže u toj sobi, tu i ostaje, pa neću govoriti šta je tamo bilo.

Ali čudo jedno kako nas rođene oči varaju i kako lako donosimo zaključke o ljudima na osnovu maske koju nose. Kao primer navešću jednu ženu od svojih četrdesetak godina, neobično visoku i krupnu, Nemicu naravno. Onako ogromna, dominirala je svuda gde se pojavi, pravila veselu atmosferu, glasno se smejala i uopšte podizala raspoloženje svima, onako velika, trapava i vesela. Imamo ovde muzičku sobu i u jednom trenutku uzela je gitaru i počela da nam svira „O bella ciao“, onako spontano, i da peva sa nama.

A onda, na grupnoj terapiji, počne da priča o tome — nisam sasvim razumeo, ali suštinu jesam — kako je bila lišena ljubavi u detinjstvu i kako je rasla u nekom hladnom okruženju. Pokušala je sa drogama dok je bila mlada, i to baš ono, heroin, nije zezanje. Posle je nekako prestala. Pominjala je vrtić u kome radi sa decom, decu obožava, a i dalje se oseća usamljeno. I onda počne da plače kao kiša. Ona žena koju sam viđao kao toliko veselu očigledno je tim smehom pokrivala nešto sasvim drugo. Žao mi je što nisam razumeo njenu priču do kraja, ali to je bila suština.

Ondak mene, posle nekoliko dana, pukne depra, zbog koje sam uostalom i došao u instituciju. Dva dana ležim u krevetu, sve me mrzi, jedva se odvučem na terapiju, počne glava da me boli, nije mi ni do čega. Samo zevam u telefon. A bar nešto korisno da radim — nego vrtim Reels snimke i gledam budalaštine, i tako mi prolazi vreme. Onda depra popusti pa sednem da pišem nešto, kao ovaj preko mere dugačak tekst, ili uzmem da vežbam klavijature koje sam poneo ovde. Za nekoliko meseci naučio sam jednu i po pesmicu da sviram. Nije mnogo, ali je od srca, što kažu babe.

Tako prođoše ove tri nedelje. Prošli vikend sam furnuo kući iz klinike. Niko to ne brani, naravno, ali ako se nešto desi onda će biti: što nisi bio tamo gde smo kazali, nema kući da se ide. Ipak, kako ovde u Nemačkoj tokom tri letnja meseca imamo za devet evra mesečno mogućnost da se vozimo po celoj Nemačkoj vozovima i svim vidovima gradskog prevoza, bilo mi je bez veze da sedim ovde kad mogu da odem kući na domaću hranu i zalijem travu ispred zgrade koju sam proletos posadio.

Ae, dosta sam pisao. Evo otprilike kako izgleda svakodnevica koja, kada se ovako ispriča, možda i nije naročito zanimljiva, ali meni trenutno jeste život. Idem sada da prošetam, pa ću kasnije da postavim i fotografije, da vidite kako je lepo nama u Nemačkama. Aj zdravo.

Slike iz ludnice: