Šareni papirići

Oproštaj od ludnice

Pronikne čovek tako, ili silom prilika ili iz zadovoljstva — neki put se ova dva stanja i pomešaju — u suštinu drugih jezika kojima ljudi govore. I tek onda shvati koliko je teško biti jedan običan prevodilac. Ili koliko sam jezik određuje čovekov mentalitet, čak i bez okolnosti u kojima čovek raste. Poslednjeg dana grupne terapije običaj je da onaj koji odlazi dobije malu kutiju u koju svi iz grupe, na šarenim papirićima, nešto napišu. Papirići se ubace bez potpisa, a čovek ih ponese sa sobom kao uspomenu.

Naravno, grupa se tokom pet nedelja, koliko sam boravio na klinici, menjala. I ja sam ubacivao svoje želje onima koji su odlazili, na mom neveštom nemačkom. Nekoga smo znali duže, nekoga kraće, ali smo ipak bili jedna kompaktna grupa. Kada sam prvi put prisustvovao grupnoj terapiji bio sam suzdržan. Nisam dobro razumeo ni o čemu se ovde priča. Osim toga, bio sam — ne baš uplašen — nego sam se istovremeno pretvorio u znak pitanja i uzvika: Šta ću ja ovde, dođavola, da radim narednih pet nedelja? Narednih 35 dana? Na poslednjoj terapiji, pre par dana, kao stari iskusni vuk, već sam bio srećan što se bliži kraj pete nedelje mog izgnanstva iz društva. Pet nedelja tokom kojih sam bio kao na nekom ostrvu, brodu, negde gde smo i ja i svi ostali pacijenti živeli izolovano i napravili svoj sopstveni svet.

Nismo bili zaključani; toliko poludeli nismo. Slobodno smo se kretali po celoj banji. Ja sam čak dva puta furnuo kući. Morao sam. Želja me vukla, a moj grad je samo 150 kilometara odavde. Imao sam i kartu za voz sa ogromnim popustom, a pre par dana morao sam da odem po štampani primerak knjige koju sam napisao i koja je stigla na moju adresu u Frankfurt. Ko da čeka još nekoliko dana da je drži u rukama?

Dakle, na poslednjoj grupnoj terapiji dobio sam svoje šarene papiriće. Ne znam koji je od koga. Ali znam ljude. Znam ko ima kakve probleme. Znam kakav je ko.

Pomenuo sam ranije onu veliku, divnu ženu koja je zračila veselošću, a u stvari je krila duboku bol. Ona je otišla kući još pre nekoliko nedelja noseći svoje papiriće sa sobom. Nisam pričao o ženi koja je još ovde na klinici. Depresivna je jer joj je nedavno umrla najbolja prijateljica. A onda je tiho, skoro u pola glasa, dodala: — A pre dve godine mi je umrla i ćerka. Posle toga su svi naši problemi izgledali mali. Malecki.

Tu je sa nama i jedan dedica. Nosi štake. Odnedavno je penzioner, odnedavno ga muče kolena i zdravstveni problemi, odnedavno je udovac. I depresivan je. Baš me čudi.

Često se viđam i sa jednom devojkom, odnosno ženom od tridesetak godina, maksimalno istraumiranom detinjstvom i životom. Sa njom se najbolje slažem. Mislim, ja se ionako uvek mnogo bolje slažem sa ženama nego sa muškarcima. Žene su mi mnogo lepše, mekše su i osećajnije, a ja to kod njih volim. Pa zato. Sa njom sam malo svirao gitaru u duetu. Učio sam je da svira „Balkan“, a ona peva božanstveno. Možda jednog dana napravimo muzičku karijeru.

Svako u toj grupi nosi neku svoju muku, poput kamena na grudima, i veliko je olakšanje što ovde može da podeli ono što ga muči i tišti. Naravno, uz pomoć i stručno vođenje našeg psihoterapeuta, gospođe Zajc. Ovde nema glupavih saveta tipa „moraš pozitivno da misliš“, „poslušaj Gospoda, On će ti pokazati put“, ili onog najčešćeg kojim te odjebu u sekundi: „Sve je to u glavi.“ Naravno da je u glavi. Pa nije u debelom crevu, gde bi bilo? Ali to što je u glavi treba nekako izbaciti, preraditi, treba ponovo naučiti normalno da misliš, osloboditi se tereta koji te pritiska.

Malo bih sada skrenuo sa glavnog toka, ali ipak ostao u temi. Prvi put sam shvatio koliko su svi ljudi isti, bez obzira na sve razlike među nama, kada sam ostavio pušenje. Ima tome već 21 godina. Jako teško sam ga ostavio. Imao sam grdne krize, ali sam ipak uspeo. Prvih nekoliko meseci često sam sanjao — a čak i danas ponekad sanjam — da se nalazim u nekom društvu. Svi smo veseli, dobro se zabavljamo, ja zapalim cigaretu i tek negde na pola nje shvatim: Pa ja sam prestao da pušim! I osetim se bedno jer je sav moj trud propao. Interesantno je da isti san sanjaju mnogi ljudi koji prestaju da puše.

Tada sam prvi put pomislio koliko se naši misaoni tokovi, iako su neverovatno složeni i još nedovoljno ispitani, ipak odvijaju po nekim vrlo sličnim putevima. Bez obzira na kulturu, jezik, naciju. Naravno da okruženje ima ogroman uticaj na razvoj čoveka, ali osnova od koje krećemo verovatno je mnogo sličnija nego što mislimo.

Naše JA zamišljam kao neku građevinu koja ima sposobnost samoobnavljanja i koja je napravljena po sličnom nacrtu. Jednu ćemo postaviti na trusno tlo. Drugu na stenu na vrhu planine. Treću na dno mora. Četvrtu u pustinju. I svaka će pokušavati da opstane tamo gde se našla. Jednoj će izrasti nekakvi pipci kojima se panično drži da je ne odnese tlo. Druga će spokojno stajati jer joj ništa ne preti. Treća će potpuno promeniti izgled samo da bi preživela. Tako je, valjda, i sa našim JA. Menja se i prilagođava od prve sekunde svog postojanja, ali je u osnovi i dalje ona ista građevina sastavljena od vode, kalcijuma, ugljenika i šta ti ja znam.

I sad se konačno vraćam na ono zbog čega sam počeo da pišem. Na moje papiriće.

U grupi je i jedna žena od pedesetak godina koja skoro nikada ništa ne govori. Tek kasnije sam shvatio da je Ruskinja i da praktično ne zna nemački. Posle jedne seanse malo smo porazgovarali, jer ja ruski govorim prilično dobro. Žena se oduševila što konačno ima sa kim da priča. Naše druženje bi se verovatno i nastavilo da nije oduševljeno počela da mi pripoveda koliko voli Srbiju i srpski narod, jer Srbi, eto, pružaju toliku podršku njenom predsedniku Putinu i „denacifikaciji Ukrajine“. Po njenom mišljenju, Rusi i Ukrajinci su jedan narod, ali su Ukrajince naučili da budu zli i da budu nacisti, a Putin samo želi da ih vrati pravim vrednostima pa da opet svi budu srećni i zadovoljni. Nisam joj se suprotstavljao. Ali sam je posle toga poprilično izbegavao. Ipak, nisam mogao da pobegnem od njenog pogleda koji je nekako stalno govorio: „Moj Srbine, životinjo jedna draga.“

Srećom, tu je i njen muž, neki pijani Rus koji se leči od kičme. Oboje, inače, nose odeću prošaranu zlaćanim motivima sa ogromnim i sasvim jasnim natpisima kojim svetskim markama pripada. Pravi Rusi!

Oduvek sam voleo rusku zemlju i ruski narod. Čitao sam mnoge ruske pisce, dobro govorim jezik, a pre petnaestak godina proveo sam tamo skoro mesec dana vozeći bicikl i upoznajući zemlju i ljude. Divni ljudi. Dok se ne umeša politika. Isto tako tvrdim da je i nemački narod divan. Dok se ne pojavi neki brkati pajac kome se mase priklone. I eto belaja. Jednog dana, ako čovečanstvo to doživi, možda će nestati brkatih i bradatih propovednika, pa će ostati samo ljudi na Zemlji. I biće sve dobro, kao u „Imagine“ Džona Lenona. Ipak sam ja nepopravljivi romantik, šta ću.

Ali da se vratim papirićima. Napisani su iskreno i anonimno, i na njima se baš lepo vidi ono od čega sam počeo ovu priču — koliko jezik u sebi nosi nešto mnogo veće od pukog značenja reči. Nemačke poruke su jasne, neposredne, precizne. A onda među njima jedna ruska: „Желаю исполнения задуманных желаний… и, конечно, богатырского здоровья.“ U bukvalnom prevodu: „Želim vam ispunjenje zamišljenih želja… i, naravno, junačko zdravlje.“ Ali to zapravo nije prevod. „Задуманных желаний“ i „богатырского здоровья“ ne mogu da prenesem na naš jezik a da ostanu potpuno ono što jesu na ruskom. „Zamišljene želje“ i „junačko zdravlje“ zvuče skoro smešno, a na ruskom nose nešto sasvim drugo. I upravo zbog takvih stvari sam oduvek voleo jezike. I Rusiju kao zemlju, kulturu i ljude. Politiku manite. O tome sada ne govorim.

A onda mi je, baš na ovom mestu, neprimetno iscurela baterija laptopa i pojela najmanje pola stranice teksta jer, naravno, u žaru pisanja nisam stiskao CTRL-S, a automatsko čuvanje radi na pet minuta. Možda je tako i bolje.

Evo zato na kraju samo onoga što je ostalo — mojih šarenih papirića:

„Puno uspeha, dobro zdravlje, čitaj puno, puno literature i dobrih ljudi oko sebe.“

„Mnogo sreće tvojoj knjizi i mnogo novih knjiga.“

„Zdravo, gospodine Kostiću. Želim Vam sve, sve najbolje u budućnosti. Lep pozdrav.“

„Tako lepo znaš da sviraš gitaru — neka ti naš duet ostane u lepom sećanju. Ostani kreativan i sačuvaj smisao za humor.“

„Ostani takav kakav jesi!!! Neka te tvoja knjiga vodi dalje i mnogo uspeha u budućnosti. Sve najbolje!!!“

„Želim vam ispunjenje zamišljenih želja… i, naravno, junačko zdravlje.“

„Carpe diem. Živi svaki dan, bez obzira na to da li te tog dana prati nešto dobro ili loše. I napiši još mnogo, mnogo knjiga.“