Zvezdara-Monmartr

Tragom detinjstva

ZVEZDARA

Otvara oči. Još uvek ne može da razlikuje san od stvarnog života koji ga okružuje. Kada se budi, njegov san se polako skuplja iz beskonačnosti u jednu tačku, negde između očiju, i onda ulazi u njegovu glavu gde se udobno gnezdi do sledeće upotrebe, kada će pasti mrak i kada će ga opet staviti u krevet da spava.

Tada san izlazi iz udobnosti u kojoj je dremao ceo dan i likovi i bića koja su spavala dok je on bio budan ponovo su napolju i odvijaju svoje neobične priče koje on ne može razumeti, ali koje su za njega stvarne, isto kao što su stvarne sve ove stvari koje ga okružuju, ovi ljudi, ovaj sto, krevet, ova slika na zidu…

Nema mnogo godina, tek dve ili tri. U svojim sadašnjim, zrelim godinama ponekad se tek seti kako je sve bilo jednostavno kada je bio dete. Ništa mu nije bilo neobično niti strano, kao štene koje drema u uglu sobe imao je poverenja u ljude, u događaje koji dolaze, nije znao da mu se išta loše može desiti. Često su mu u san dolazili veseli nacrtani tigrovi od papira koji igraju i prijateljski mu se smeju. Pokušava da im priđe, ali oni kao i uvek beže od njega, i dalje se smejući i plešući na zadnjim nogama neobičan ples, uvijajući svoje tigraste repove oko svog tela. Imaju braon krzno sa crnim prugama, u svom plesu odlaze sve dalje i dalje i onda oseća da njegov san, za koji još uvek ne zna da je samo san, počinje da se skuplja i da ulazi u onaj otvor između očiju. Najzad, otvara oči i umesto tigrova vidi sliku na zidu.

Ne zna da li sada i dalje sanja ili je ovo stvarno. Zaistinski. Svetlo je, kroz prozor sija sunce, leto je. Njegovi tigrovi koji imaju istu boju kao ova slika u koju gleda, spavaju. Jeste, probudio se, dečjim očima gleda radoznalo oko sebe. Sve mu je ovde poznato jer ovo je „kući“. „Kući“, to je ono gde ideš kada si gladan ili kada se umoriš. To je isto ono gde te dovedu posle obdaništa pa ti je lepo. Kada si „kući“ ne može ništa loše da ti se desi. Ne ume da razume ovo o čemu razmišlja ali snažno oseća da je kući uvek na bezbednom.

Vode njega često u park. Taj park ima teško ime, kada želi da ode tamo pokušava neveštim rečima da kaže „Idemo na Tašmajdan“ ali to je tek onomatopeja govora koju razumeju samo njegovi roditelji. Gleda sliku na zidu. Danas, baš bih išao na Tašmajdan! Ova slika predstavlja ono što vidi usput, dok ga nose tamo ili dok kotrlja svoj crveni tricikl. Ima jedna ulica, mnogo godina kasnije saznaće da se zove Igmanska, kojom često prolazi na putu do Tašmajdana. To je ulica na ovoj slici. Onaj zid sa desne strane je taj pored koga prolazi svake nedelje. U daljini, postoji velika bela kupola. Naravno, i ovo je jedna reč koju će kasnije naučiti. Za sada, to je samo „belo“. To je isto ono što se nalazi na Tašmajdanu odakle često čuje zvona čiji se zvuk rasprostire po Zvezdari, gde stanuje. Nije mu čudno što ta slika stoji na zidu nasuprot njegovom krevetu. Kao što prozor kroz koji ulazi veselo svetlo letnjeg dana postoji na zidu isto tako i slika je isto što i prozor, pokazuje deo poznatog sveta koji nije ovde ali za koji zna da je tu negde oko njega.

Oko njega čuju se prijatni, melodični zvuci. Kasnije će saznati da su to golubovi i gugutke, prvi proizvode grgotavi zvuk, kao da im je voda u grlu. Taj zvuk mu se ne sviđa. Podseća ga na trenutak kada je pio vodu pa se zagrcnuo i posle je dugo kašljao. Onaj drugi zvuk, od gugutki, je zvuk koji će ga celog života sećati na detinjstvo. Gu-gu-guuuu… Zatim, jaka zvona sa crkve koja označavaju podne. A možda, jutro? Nema još uvek razvijen pojam o vremenu, svejedno mu je koje je doba dana. Kada se vidi, kada može da se igra u dvorištu ili da ide na Tašmajdan tada je dan. Kada legne u svoj krevetac onda je noć.

Noću, kada se ništa ne vidi leži i čeka. Ne može brzo da zaspi, to će mu ostati celog života. Nema straha od mraka, još uvek je suviše mali da bi se plašio i da bi mogao da uobliči misli koje donose strah. U sobi je mračno, ali on zna da se ispod kreveta pojavljuju čudna, vesela bića koja ne postoje po danu. Iza ormana počinje da šuška nešto ili se njemu tako čini? Soba oživljava i najzad, dolazi! Ono mesto između njegovih očiju počinje da se miče, bića u njegovoj glavi su se probudila i čekaju svoj red da izađu. Najzad, pojavljuje se otvor i njegovi dragi tigrovi od papira su tu.

Večeras nose u svojim tigrovskim rukama veliku registar kasu iz prodavnice. Hodaju na repovima, smejući se. Želi da ima tu kasu. Snažno želi. Kada ide sa nekim u prodavnicu oduševljen je zvukom koji kasa proizvodi. Dok čeka u redu za plaćanje nikada mu nije dosadno jer tada sluša ritmično udaranje prstiju prodavca po dirkama glomazne kase sa velikim slovima NCR iščekujući da čuje zvuk zvonca koji daje završnu notu melodiji koju je prodavac odsvirao. Tada se red pomeri za jedno mesto i kasa počinje da radi. TRATA RA TRUP-TRA RA RA TRUP-CING i fioka za novac se otvara. Ne zna za vrednost novca jer je još uvek mali ali oseća da u toj fioci ima puno nečega sa čime se može mnogo uraditi a da to bude lepo i dobro. Mnogo, mnogo godina kasnije, u jednom drugom svetu postao je „serviser fiskalnih kasa“ i povezivao je slične fioke sa kasama, kada ga niko ne vidi, voleo je da pritiska dugme za otvaranje fioke, to ga je činilo spokojnim mada se tada nije sećao kase u prodavnici niti šarenih tigrova.

Tigrovi polako odmiču dok kasa koju nose sa sobom sama radi, zvoni i sve je puno zvukova koji čine nekakvu istovremeno čudnu ali prelepu melodiju. Prati tigrove koji se penju uzbrdo. Večeras su tu dva tigra. Nekada je tu samo jedan, nekada mnogo više, ne zna koliko jer ne ume da broji. Niti mu je bitno koliko nečega ima negde. Važno je da je to sada tu. Ne može da ih stigne, oni se smeju, penju se Igmanskom ulicom, ulicom sa slike na zidu u njegovoj sobi. On i svi ostali su sada deo te slike. Vidi zid sa strane pored koga u onom drugom svetu prolazi, mimoilazi se sa dve žene koje u neobičnim haljinama polako i sa naporom idu uzbrdo. Te žene vidi i sada sa leđa, ne može im odrediti godine ali zna da idu polako jer su stare. Biti star za njega je sasvim neodređen pojam jer on je mlad i svi oko njega su stari. Tek nejasno naslućuje da su njegovi mama i tata stari ali da je baka još starija. One žene koje vidi na slici mogu biti njegova majka i baka. U daljini je veliko belo, odakle dolazi onaj zvuk zvona koje čuje svaki dan i pored čega se može voziti crveni tricikl. Tigrovi sa registar kasom su odmakli daleko, one dve žene isto tako, odjednom je sam i oseća da se otvor između očiju opet otvara, svet se opet skuplja, sve se vraća u stanje stvarnosti, tigrovi idu na spavanje, unutra su, otvara polako oči, došao je dan, čuju se zvona i gugutke, prvo što ugleda je poznata slika na zidu. Počinje još jedan dan detinjstva.

ODLAZAK

Vraća se danas već po ko zna koji put na četvrti sprat da snese dole nešto od stvari koje će mu trebati za njegov budući život. Hladno je jer je januar ali on hladnoću ne oseća. Danas je najzad taj dan kada napušta roditeljsku kuću. Mlad je, nema još ni dvadeset pet ali oseća da je dovoljno zreo da zasnuje svoju porodicu. Smatra da je ceo život pred njim sa svojim veselim mogućnostima. Izlazi iz stana kao što pile izlazi iz jajeta, on je sada zreo i odrastao, ali na svoju sreću nema iskustva koje bi mu kazalo da se vrati u svoju ljusku i da iz nje nikada ne izađe. Teško da bi poslušao sve i da je čuo šta mu glas iskustva govori. Za njega je danas novi početak, smatra da je najlepši izazov biti glava porodice, brinuti se o mladima koji će uskoro doći.

U stanu su ostale još neke sitnice. Zapravo, nije bilo mnogo stvari koje prenosi u svoj (kako to lepo zvuči, SVOJ) podstanarski stan. Tek, par stolica, njegov momački krevet, par kašika i slično. Gleda svoje stvari kako stoje ispred zgrade u kojoj je do danas živeo, pored kojih stoji njegova žena (kasnije će često koristiti taj izraz, „moja žena“) da neko nešto ne ukrade. Kada se danas priseti tog dana i kada zamisli sebe kao nekog stranca koji prolazi pored ovih stvari i vidi sebe trideset godina mlađeg, on zna da ove jadne stvari koje su njima značile samostalnost, početak nečeg novog, odrastanje, izlazak iz jajeta drugima izgledaju kao najobičnija selidba, napor i moranje.

Najzad, poslednji put je na spratu, gleda da nešto nije zaboravio. Dolaziće on sa ženom, a kasnije i sa svojom decom u ovaj stan i to će biti porodične posete. Zna da će moći da uzme odavde šta god poželi ali ipak, baš danas želi da ponese sve što može jer danas je TAJ dan. Kao što je nekada davno u školi na času hemije na končić stavljao zrnce kristala plavog kamena i onda se oko njega vremenom formirao veliki i lep kristal, isto tako je imao na umu da danas mora da ponese najvažnije stvari, da ništa ne zaboravi ne bi li oko njih formirao ugodno porodično gnezdo. Ugleda na zidu sliku. Oduvek je ta slika stajala na zidu. To je jedna reprodukcija koja predstavlja Pariz, tačnije Monmartr. Dobro zna ime slikara, Maurice Utrillo. Sa ovom reprodukcijom koju su njegovi roditelji ko zna kada kupili je odrastao. Ne seća se papirnih tigrova koji su se penjali Igmanskom ulicom ali oko ove slike i dalje se plete magija detinjstva. On sada zna da to na slici nije njegova Zvezdara gde je odrastao ali ipak ovaj kraj grada i dalje liči na Igmansku ulicu, gde je nekada davno išao na Tašmajdan, a gde se zimi sankao. Dve žene koje se penju ulicom nisu njegova majka i baka, to sve odavno zna ali slika i dalje drži njegovu pažnju. Tokom svog života, nakon što su papirni tigrovi verovatno zauvek zaspali u njegovoj glavi retko bi bacio pogled na ovu sliku ali ipak je ponekad pogledao u nju, setivši se dana kada je svet bio veliki i drugačiji a on mali i isto tako drugačiji. Skida sliku sa zida, praćen upitnim pogledom svoje majke koji govori „šta će ti, zaboga ta stara, požutela reprodukcija?“. Zna šta znači taj pogled i zna da njegova majka ne zna šta požutela reprodukcija za njega znači. Poslednji put kao momak silazi sa četvrtog sprata noseći pod miškom kao poslednji predmet koji iznosi iz stana svojih roditelja reprodukciju slike „Montmartre, Le Sacré-Cœur“ sa potpisom Maurice Utrillo, V, 1931.

Prolaze godine. Stvarno, onaj kristal raste, razvija se i napreduje. Ne uvek u pravcu ka kome je stremio i ne uvek lepo ali ipak je rastao. Sa godinama koje su dolazile mnogo puta se selio iz jednog stana u drugi. Prilikom svake selidbe stvari su se habale, grebale, gulile i oštećivale. U svakom novom stanu svoje mesto je nalazila i njegova reprodukcija. U onoj velikoj kući u kojoj su bili nekoliko godina, gde je bila sama i sićušna naspram velikog belog zida na kome je visila. U onoj garsonjeri u kojoj su svo četvoro živeli godinu dana, slika je virila između kartonskih kutija. Godinu dana bila je zaboravljena ispod kreveta jer on nije stigao da je okači, pa je počela da je izjeda vlaga. Nakon svih ovih godina Utrilo je izgledao kao zastava koja je prošla mnoge bitke iz kojih je izašla pocepana i nagorela ali ipak cela i ponosna. Nekada beli ram je odavno požuteo od dima mnogobrojnih cigareta, stražnja strana rama, prekrivena tankim papirom je pocepana i nevešto je zalepljena selotejpom.

Kako postaje stariji počinje opet da primećuje svoju sliku. Slika živi svoj vek u dve generacije, generaciji njegovih roditelja i njegovoj. Sve češće zastaje ispred nje, pažljivo je proučavajući, kao da prvi put vidi linije i boje na njoj. Nije on poznavalac umetnosti, ali ipak voli da pogleda dobro delo ponekog slikara. Van Gog mu je omiljeni i njegove bi poteze uvek mogao da prepozna. Sve do pojave interneta nije ni znao ko je Moris Utrilo sa čijim je delom rastao. U stvari, nije ga mnogo ni zanimalo da sazna ko je taj slikar. Kada je bio učenik bio je jedan od najboljih đaka na časovima književnosti ali se uvek užasavao kada je morao da prepriča „šta je pisac hteo da kaže“. Izgledalo mu je kao da žvaće a zatim pljuje neko dobro delo i morao je da se mnogo trudi da zaboravi svoje reči koje je izgovarao zarad dobre ocene, reči koje nije osećao kao svoje. Sa reprodukcijom Utrila nije morao nikome da priča prazne priče, nikome nije morao da se pravda niti da objašnjava svoja osećanja.

S godinama je oživelo njegovo sećanje na šarene papirne tigrove koje je čvrsto povezivao sa slikom Monmartra. Ponekad, vrlo retko, zapitao se da li postoji negde u Parizu ova ista ulica koju gleda ceo svoj život? Igmanska ulica, koja je u njegovoj svesti bila ista ona ulica koju vidi na slici odavno ne liči na ulicu u kojoj se sankao i kojom je išao polako, uzbrdo do Tašmajdanskog parka. Nestale su prizemne kuće, nestalo je zida sa slike i umesto njih tu su sada neke nove zgrade i neki novi ljudi.

Mnogo kasnije, pretražujući internet opet je ukucao ime slikara Utrila. Ni sam ne zna da li iz dosade, iz radoznalosti, iz nostalgije, čega radi… Povremeno, unosio bi u pretragu pojmove iz svog detinjstva i iz mladosti. To ga je vraćalo u prošle dane a i nadao se da će naći neko mesto ili neki predmet koji mu je nekada mnogo značio. Ovaj put, na sajtu za prodaju video je sliku sa kojom je rastao. Original. Na sajtu su nekakva slova na francuskom, na jeziku koji on ne razume. Očekuje visoku cenu slike, ali, ne! Cena je sasvim pristojna. U stvari, za original cena je suviše niska! Pogleda opis i najzad saznaje da je slika sa kojom je rastao u stvari litografija. Na prodaju je jedan od mnogih otisaka, zato i nije skupa. Odlučuje se da kupi svoj primerak koji će krasiti njegov novi stan, čijom kupovinom se rešio podstanarskog tereta. Kada je njegov, lično njegov Utrilo stigao u okrugloj kartonskoj futroli osećao se kao da je zaokružio deo svog života. Ili ipak, ne?

Litografija sada visi na svom zidu. Odavde je on neće pomerati. Stavio je svoju omiljenu fotelju tako da njegov pogled može odmarati na poznatim, a ipak novim linijama slike. Kada dođe umoran sa posla može da vrati svoje misli u staru Igmansku ulicu. Zna da je sve to tek neobična igra dečjeg mozga koji poznatim licima, pejzažima i predmetima pokušava da objasni ono što mu je nepoznato. Ipak, nije sasvim zatvorio krug. Nešto i dalje nedostaje. Posle više od trideset godina od onog dana kada se sa svojom ženom preseljavao u svoj prvi stan, posle više od pedeset godina otkako je postao svestan slike koja visi na zidu i nacrtanih papirnih nasmejanih tigrova i dalje nešto nedostaje. Seda za računar i gotovo nesvesno uključuje Gugl Zemlju. Pokazivač staje nad Parizom. Zapita se da li može da pronađe onu ulicu sa slike. Vodi pokazivač do Monmartra i otkriva crkvu Svetog srca, ili Le Sacré-Cœur, kako piše u potpisu slike. Crkva ima jedan toranj i jednu kupolu, za koju je mislio kao dete da je kupola crkve na Tašmajdanu. Zahvaljujući majstorskoj tehnici mesje Utrila jasno se vidi na njegovoj litografiji da je toranj bliže nego kupola, na osnovu toga se položaj ove strme ulice može približno odrediti u prostoru. I zaista, posle nekog vremena, pojavljuje se ulica De L’Abreuvoir. Ispred broja 8 je mesto sa kojeg je Utrilo skicirao sliku! Uzbuđen, pamti poziciju i adresu, rešen da nekada ode tamo. Nije da to snažno želi, zna da je ovo sasvim drugačije od njegovog dečjeg sna ali ipak, da bi zaokružio celinu, on mora otići tamo.

MONMARTR

Nekoliko godina nakon kupovine slike šeta sa svojom ženom ulicama Pariza. Sada je već star čovek. Njihova deca imaju svoju decu. Sve je sada na svom mestu. Negde u Parizu još uvek se nalazi ulica De L’Abreuvoir koju želi da poseti. Radoznao je da vidi kako ona sada izgleda, sa turistima kao što su i oni sami, koji se penju i spuštaju strmim ulicama Monmartra. Polako hodaju pored veselih bistroa gde američki, ruski i kineski turisti sede, piju mirisno kuvano vino ili jedu supu od luka. Sve je puno ljudi koji prolaze pored radnji sa šarenim suvenirima. Gužva je kao i u svakom gradu koji se nalazi na svetskoj turističkoj mapi. Monmartr samo izgledom podseća na ono mesto kakvo je bilo pre stotinak godina, kada su ovde boravili i radili slikari, poznati i nepoznati i među njima i njegov Utrilo. Sada je ovo samo turistička destinacija, mesto gde poziraju slikari koji izrađuju jeftine portrete ili za nekoliko minuta naslikaju pariski pejzaž koji prodaju za desetak evra i koji će krasiti zid stana ruskog turiste i stajaće odmah pored plastične Ajfelove kule koja svetli u mraku. Mirišu na sve strane kroasani, ispod staklenih vitrina proviruju dugački sendviči sa salamom i kuvanim jajima u bagetu. Električna kuvala u obliku burića puna su kuvanog vina koje lepo prija ovog hladnog decembarskog dana.

Penju se polako ka crkvi Svetog srca. Pojavljuje se kupola koju je on gledao na slici na zidu ceo svoj život. Kupola kao i sama crkva mnogo je veća u prirodi nego na slici. Toranj stoji pored nje, skoro isti kao na slici starog majstora. Sama crkva je na najvišoj tački i od nje se pruža lep pogled na Pariz. I ovde je mnogo turista koji kao mahniti fotografišu, prave selfije ili nezainteresovano sede sa strane gledajući svoje telefone, komunicirajući ko zna sa kim ili jednostavno, ubijajući dosadu dok njihov partner uživa u arhitekturi ili umetnosti. Fotografišu se ovde i, naravno, razgledaju unutrašnjost crkve. Njega, koji je odrastao u nekom drugom vremenu, crkve kao takve ne zanimaju ali strpljivo čeka dok njegova žena sve pažljivo razgleda. Pridružuje se za to vreme onima koji gledaju u svoje telefone, vadeći i svoj i pažljivo prateći šta ima novo na Fejsbuku otkad ga je poslednji put gledao, a ima tome već sat i po.

Sada se spuštaju ka ulici De L’Abreuvoir. Ova strana Monmartra je mnogo mirnija. Ovde se nizbrdo kotrljaju turisti koji su odlučili da se peške vrate do grada. Ovde nema suvenirnica niti bučnih bistroa i zato sve izgleda mnogo autentičnije. Kuće su lepo održavane ali sve deluje ležerno i opušteno zahvaljujući ponekom papiriću na ulici, napuklom trotoaru, nedostajućoj kocki iz stare kaldrme ili ponekom psećem govancetu nasred trotoara, znaku da ovde žive pravi Parižani.

Nalaze ulicu De L’Abreuvoir i spuštaju se nizbrdo, tražeći broj 8 ispred koga je mesje Utrilo stavio svoj štafelaj na trotoar i polako skicirao svoju sliku. Stižu, a crkva Svetog srca mu je iza leđa. Ispred broja 8 on se okreće i ugleda prizor koji mu je poznat. Kupola i toranj, trospratna kuća sa potkrovljem i zid sa desne strane. Sve je tu, a oseća da se i oni papirni tigrovi u njegovoj glavi meškolje, bude, siguran je da će uskoro opet izaći i sve će zauvek biti u redu.

Frankfurt, 31.12.2019.