Kongres

Život koji je mogao biti

— Drage kolege, čast mi je da mogu na ovom kongresu objaviti pozitivne rezultate našeg poslovanja u prošloj godini!

U toploj sali, tapaciranoj plavim somotom, odjekuje aplauz. On nezainteresovano gleda oko sebe. Lica su ovde danas skoro ista kao i prošle godine na završnom kongresu kompanije. Muškarci su u modernim odelima koja ispod kratkog sakoa ističu njihovo lepo izvajano dupe. Vidi ih kako su se danas spremali za ovaj kongres, kao da je bio u njihovoj sobi dok su oblačili te smešne, tesne pantalone i, kao ptice koje zobaju zrnevlje po asfaltu, okretali se pred ogledalom, pokušavajući da vide kako im pozadi padaju na oblinu stražnjice.

Za jednog kolegu, Branislava, znalo se da je gej, tako da njegovo napućeno dupe predstavlja samo prirodan deo njegovog ponašanja. Nema on ništa protiv gejeva, ili „pedera“, kako se to govorilo u njegovoj mladosti. Smeta mu kada se to nepotrebno i mnogo naglašava samo zato što je to danas moderno, ili „in“, po novom rečniku. Rečniku novog doba. Sa svojih pedeset godina ne pripada on ni novom dobu, ne pripada ovom kongresu na koji je možda i greškom pozvan, jer ne zauzima važnu poziciju u kompaniji niti je imao nekakve rezultate koji bi ga popeli na ovu cvećem ukrašenu binu, gde bi izlagao nadugačko i naširoko kako i zašto je postigao uspeh, obavezno sjajnih očiju (sjaj je poticao od kapi za oči koje su u muškom veceu kapali, da ih niko ne vidi).

Nije on mogao da postigne uspeh na svom radnom mestu. Pozicija u kompaniji mu je bila tek „administrativni radnik“, a opis posla: „Neposredna komunikacija sa strankama i usluživanje kupaca, unos podataka, vođenje određenih statistika poslovanja, organizacija poslovnih događaja i skupova“. U praksi, nosio je odelo po dress code-u, kako se to danas kaže, jeftino odelo koje mu je loše stajalo, i po ceo dan je sedeo za računarom, unosio neke besmislene podatke i kuvao kafe strankama. Nije to bilo ono kuvanje kafe kao kada je bio mlad i dok je radio u svojoj prvoj firmi, Livnici sanitarnog i sivog liva „Beograd“, čija je fabrika bila u Ralji, kako je glasio pun naziv ovog privrednog giganta stare države. Stare države… u kojoj je bio mlad… Sada je kuvanje kafe podrazumevalo da stisne par dugmadi na displeju aparata i sačeka da se penasta tečnost ulije u papirne čaše koje će kasnije odneti onome ko je naručio kafu.

Prvi posao koji mu je otac pronašao bio je „samostalni referent prodaje“. Kako je samo bio ponosan na ono „samostalni“! Zahvaljujući položaju koji je u socijalističkom društvu zauzimao njegov otac, bez završene više škole ili fakulteta, direktno se sjurio na položaj samostalnog referenta, na užas novih koleginica i kolega. Ovaj položaj podrazumevao je i veću platu; ne seća se koliko je to bilo u ondašnjim hiljadama, milionima, čemu već.

Jezivo mu je dosadno i neugodno. Prelazi pogledom po sali i shvata da pored njega sedi Mirka.

Mirka je žena njegovih snova. Kada sa posla ide u svoj samački stan rasklimatanim tramvajem, u glavi mu prolazi film u kome on nije u tramvaju, već u svom novom autu koji polako vozi ulicama grada, dok mu je kožna poslovna tašna koja se nosi preko ramena nehajno bačena na zadnje sedište. Kravata mu leprša na vetru jer je toplo, a prozori su otvoreni; ne pali klimu u autu jer želi da ima svežeg vazduha posle zagušljive sopstvene kancelarije. Sve miriše na skupoceni parfem dok prilazi svojoj zgradi (čak ni u mislima se nije usuđivao da poseduje veliku kuću sa travnjakom na Senjaku!) i parkira auto. Liftom se penje na sedmi sprat, voli više spratove, i debelim ključem otvara sigurnosna vrata. U dnevnoj sobi, u lepršavoj letnjoj haljini sa ešarpom boje breskve oko vrata, u beloj fotelji sedi Mirka i gleda televiziju. Kada ulazi u stan, poskakujući i smejući se, grli ga oko vrata i tada na svojim grudima oseća njene male grudi koje ga dodiruju, izazivajući erekciju koju sada, u tramvaju, krije prekrivajući stomak kesom u kojoj nosi hleb iz „Maxija“, da bi kod kuće dovršio pasulj koji je juče skuvao i ručao, a koji mu je danas ceo dan pravio gasove u stomaku.

— Naša kompanija je uvećala svoj konsolidovani prihod u prošloj godini za 38% i nastavlja svoj nezadrživi uspon kako na domaćem, tako i na inostranom tržištu…

Zanesen mislima, iznenadio se kada je video Branislava (ili Branislavu, kako su ga zvali iza leđa) kako u svojim tesnim plavim pantalonama i roze košulji ushićeno iznosi procente i podatke.

Vraća se u mislima na svoje početke, na staru dobru livnicu gde se radilo od šest sati ujutru. Fabrika je bila u Ralji, pedesetak kilometara od Beograda, a direkcija u kojoj je on radio na Dorćolu. Pošto je proizvodnja počinjala u šest, i službenici u direkciji morali su da se prilagođavaju tom vremenu. Dolazili su pospani, muškarci i žene su krmeljavih očiju sedali za svoje kancelarijske poslove. Od stare kafe-kuvarice Lole poručivali su kafu koja je nadaleko bila čuvena po svom ukusu.

On je kao najmlađi u kancelariji donosio te kafe iz kuhinje i do pola osam uglavnom niko ništa nije radio. Žene su se šminkale i koketno srkutale kafu, dok su muškarci čitali novine ili popunjavali tiket sportske prognoze. Razgovaralo se tu bunovnim, dubokim glasovima o sinoćnoj epizodi „Pozorišta u kući“ ili o filmu koji je bio prikazan na jednom od dva programa. Hvatao je on poglede ispod oka koje je njegov šef Tika upućivao koleginici Radi. Pričalo se potajno u firmi da su njih dvoje u vezi. Oboje u brakovima, za vreme radnog vremena često su izlazili iz kancelarije u razmaku od desetak minuta i nekoliko sati kasnije, rumeni u licu i zadovoljni, u istom vremenskom razmaku vraćali su se na svoja radna mesta, uvereni da niko ništa ne primećuje.

— Poslovanje počinje da se širi na tržišni segment aplikativnog softvera za prodaju finansijskih tehnologija, koji je IT grana u ekspanziji…

Iznenadio se kada je video da je novi govornik na bini Lepi Mita, poznat kao ženskaroš, uvek u pokretu, uvek zauzet, sa urednim, pomalo staromodnim brkovima za kojima su ludovale žene. Ne voli Mitu, kao što ga ne voli nijedan muškarac u kompaniji, osim možda rečenog Branislave. Mita je sve ono što oni nisu: uspešan poslovni čovek, uspešan kod žena, uspešan u životu. Jednom rečju, Mita je sve ono što oni nisu.

Opet se vraća na svoje početke, u svoju prvu firmu, livnicu, gde je najbolje trenutke provodio sa starom Cigankom Lolom, kafe-kuvaricom koja je u direkciji na Dorćolu kuvala najbolje kafe. Dok je čekao da kafe „bace ključ“ i da se pojavi „kajmak“, pretresao je svoj i njen život. Slušao je kako joj deca studiraju i uskoro treba da završe fakultete, dok ona vodi brigu o mužu koji je radio kao nosač na Železničkoj stanici dok nije pao i povredio se. Sada ne može više da radi i sve je palo na nju… O sebi nije imao ništa da kaže, osim da mu je tata uspešan u jednoj velikoj firmi, da je skoro kupio svoj prvi auto, polovnog „Fiću“, da se ovde zaposlio jer nije hteo da studira, a i šta će mu studije, dobro je i ovako. Seća se Lolinog pogleda, koji tek sada razume, i tek sada shvata zašto je Lola dolazila u pola šest da zagreje svoje posude sa toplom vodom u maloj kafe-kuhinji. Sada vidi da je senior menadžer koji se upravo popeo na binu, crnomanjast, sa prosedom kosom, jedan od rukovodilaca kompanije, sin kafe-kuvarice Lole koja mu je omogućila da završi velike škole i da sada vešto krije svoje cigansko poreklo.

Oseća Mirkinu blizinu. Glava mu je okrenuta ka bini, gde se dvojica rukuju, smeju i dižu ruke uvis u znak veličanstvenog uspeha kompanije. Krajičkom oka vidi je kako sedi u braon haljini, sa pogledom uprtim u binu kao da je to jedino zanima. Osmeh joj je na licu, tačnije poluosmeh, kao na starim fotografijama. Lepe usne diskretno krasi karmin nežno crvene boje. Kratka, crna kosa vezana je pozadi plišanom trakom i poprskana verovatno lakom, usled čega se zvezdano presijava. Na ušima ima srebrne minđušice koje ističu lepotu lepo izvijenih, malih ušnih školjki. Njene crne oči on sa strane ne vidi, ali zna da se sjaje, i zna da nisu sjajne od kapi koje je ukapala, nego od ljubavi prema Miti koji sedi dva reda napred, u pravcu bine. Sitne, nežne šake spustila je u krilo, prekrstivši ih i tek povremeno lagano i nezainteresovano aplaudirajući. Na prstima ima prstenje, a naročito se ističe burma, znak da negde ima muža, koja ubija njegovu nadu da će ikada Mirka biti njegova. Prste krase besprekorno lakirani, sjajni nokti, dok u produžetku braon haljine proviruje tračak butine u tamnoj čarapi, ne širi od prsta, da bi se nastavio crnim čizmama koje prekrivaju kolena i spuštaju se do njenih malih stopala.

Opet se meškolji u fotelji. Toliko se udubio u posmatranje Mirke da se njegova muškost opet probudila i morao je pogled da usredsredi na direktora kompanije, koji je upravo držao završnu reč. Trajala je dovoljno dugo da se donekle smiri i da Mirki uputi jedan dugačak i značajan pogled koji je govorio: „Dođi kod mene da budemo srećni zajedno, učiniću od tebe kraljicu mog života, kupovaću ti ešarpe boje breskve, darovaću ti decu, ostavi muža, ostavi Mitu, ostavi sve, odjedrimo zajedno u plavetnilo i slobodu života.“

Da bi se smirio, priseća se kako je Livnica zatvorena, likvidirana, otišla u stečaj i kako mu je tata našao novi, još bolji posao. Postao je u novoj firmi šef u odeljenju gde su radile samo žene. U to prastaro doba žene su vodile evidenciju o prodaji, izrađivale su se tu kalkulacije i po ceo dan su ogovarale kolege, svoje i tuđe muževe. Iznosile su pred njim, kao da on ne postoji, svoje ginekološke probleme. Odlazile su da promene uloške, glasno komentarišući. Po ceo dan je slušao njihove besmislene priče i uživao u miru i tišini kada se vrati u svoj samački stan. Sada kada razmisli, tih nekoliko godina je sasvim sigurno i presudilo da se nikada ne oženi.

Kasnije je stigao rat, sa njim i sankcije, Biro rada, i konačno je našao ovu firmu gde je sada, gde sedi za računarom i unosi besmislene podatke. Za sat vremena sada unese više podataka nego što je celo odeljenje u kome je nekada bio šef obradilo za jedan ceo dan.

Svi u sali stoje i, kako se to kaže, frenetično aplaudiraju Gazdi, koji je svoj govor završio time što je svima linearno podigao platu za deset procenata, obećavajući u sledećoj godini još veći rast. Mirka takođe stoji, niska rastom, širokog osmeha, snažno aplaudira, srećna jer je uhvatila Mitin pogled koji joj je govorio: „Za pola sata, u garderobi.“ Zacrvenela se u licu, napeta od uzbuđenja, ne primećujući njega koji joj je sve bliži, skoro se naslanja na nju u opštoj euforiji, i iznenada je grli, okrećući je prema sebi i spuštajući svoja debela usta na njene izuzetno pažljivo nakarminisane, lepo izvijene usne.

Trenutak zbunjenosti i gađenja, i onda joj se otelo: „Beži, bre, u pičku materinu, skote jedan!“

Stara „četrnaestica“ klacka se uz Bulevar ka Cvetku. Kasno je veče. Vraća se sa službene proslave, sedi na sedištu do prozora. Vrti mu se u glavi od pića koje je popio, nenaviknut. Pio je brzo i mnogo, pokušavajući da ispere sa sebe ukus sramote i poniženja koje je doživeo. Začudo, brzo mu to uspeva. Već posle sat vremena bilo mu je skoro svejedno što Mirke i Mite nema u svečanoj sali, bilo mu je svejedno što je sam, sve mu je bilo kao u nekom snu. Tada je u uglu svečane sale video nasmejanu Milenu, prirodnu plavušu iz pravnog sektora. Razmenili su poglede kojima je pridavao veliki značaj.

Četrnaestica se i dalje vuče Bulevarom. On čeka svoju stanicu, na kojoj će izaći, otići do svog stana na sedmom spratu, otvoriti vrata, a tamo će ga, pored upaljenog kamina, u prostoriji ispunjenoj nežnom muzikom, čekati Milena u tankoj kućnoj haljini, sa čašom vina u ruci…