PRIČA O BELOM

Kad dobiješ baš ono što si želeo

Eurokrem ima svoje crno i svoje belo. Još od detinjstva maštao sam da jedem samo belo; crno mi je nekako manje ukusno. Kao pasioniranom jedaču ovog proizvoda, svako jedenje belog pružalo mi je neprestanu igru i nadmetanje između belog i crnog. Jedna kašika belog, dve crnog, da bih nekako složio da belo ostane na samom kraju.

Pre nekog vremena pojavio se u prodaji samo crni Eurokrem. Stojim tako ispred police sa ovim proizvodom i jednostavno ne verujem šta vidim. Tu je čašica sa crnim, tu je čašica sa crno-belim, a čašice sa belim – nema! Ne postoji. Pored mene u prodavnici stoji još nekoliko vernih jedača Eurokrema; prepoznajemo se mi na ulici, pozdravljamo se kao stari znanci ispred rafa sa ovim slatkišem koji je uvek isti, od koga uvek znamo šta da očekujemo. Volimo njegov ukus, koji dobro ide uz neku zanimljivu knjigu, uz Politikin zabavnik, uz opušteni film ili makar uz neki američki sitkom posle obilnog ručka. Verovatno isti užitak osećaju fudbalski navijači koji piju pivo i broje golove i od dva velika uživanja prave jedno ogromno. Ja lično nikad nisam bio neki navijač, a nisu ni moji poznanici ispred rafa sa Eurokremom; tačnije, nisam uopšte navijač, ali bilo bi zanimljivo da jesam: odemo moji eurokremski poznanici i ja na utakmicu, ližemo kašičice, urlamo navijajući za naš tim, a kada padne pobednički gol, mažemo se Eurokremom… Ovo bi bilo malo gejevski, mada generalno nas koji nismo navijači smatraju u normalnom svetu pomalo gejevima, tako bismo samo upotpunili sliku. Još kada tome dodamo Eurokrem…

Da se vratim na trenutak ispred rafa. Svi se mi ovde pitamo: da li postoji i samo beli Eurokrem? Kakav je to antikreativni nepoznavalac Eurokrem ideologije izmislio da se prodaje samo crno, kada se zna da pravi, iskreni poštovaoci Eurokrema više vole belo nego crno? Trebalo je TO napraviti, a ne ovo tamno i neukusno, što se ne može Eurokremom nazvati!

Posle ove epizode nastavio sam da jedem crno-beli, s prezirom preskačući crni deo, dok me jednog dana nije sunce ogrejalo u mom lokalnom Maxiju: pored crno-belog stajao je BELI Eurokrem!

Naravno, tu u prodavnici već su bili svi eurokremaši iz kraja (vest se pročula munjevitom brzinom), ispred svih kasa formirao se podugačak red, svako je u korpi imao najmanje jedan beli Eurokrem – ispunjenje našeg sna bilo je na pomolu. Priča se da je čak u nekim prodavnicama morala policija da interveniše usled nedovoljnih zaliha belog Eurokrema. Na kraju se sve dobro završilo jer su svi dobili bar po jedan primerak, ovaj, čašicu belog, i poneli je sa sobom.

Došavši konačno kući, pustio sam svoj omiljeni film, isključio svetlo, otvorio plastičnu čašicu i počeo da orgijam sa belim blagom. Prvi zalogaj me je pogodio od glave do pete, drugi me je podigao na nebo, treći me je spustio, a kod četvrtog već nešto nije bilo u redu. I dalje sam kašikao ovo blago, i dalje je to bila euforija, dosanjani san, ali je nešto nedostajalo…

Pri dnu čašice, pred kraj filma, postalo mi je jasno: nedostaje mi crno od Eurokrema! Crno postoji da bi istaklo lepotu i nežnost belog, predstavlja pobedu belog nad crnim, dobrog nad zlim, jin i jang; belo bez crnog je jednostavno – ništa! Nema onog finog uzbuđenja kada posle dva zalogaja crnog dolazi jedno ukusno, nežno belo, kada posle ushićenja belim jedem crno samo da bih se uželeo belog. Kod jednobojnog sve postaje dosadno, nema uzbuđenja, one fine igre i predigre, nadmudrivanja između belog i crnog… Sve je jednolično, nema ničega da istakne lepotu belog!

Verujte mi, ja znam šta pričam. Imam 105 kilograma i hiljade čašica pojedenog Eurokrema za sobom.

Jednostavno, Eurokrem mora biti takav kakav je i kako Bog zapoveda: crno-beo!